2003. године високи представник за Босну и Херцеговину Педи Ешдаун наредио је Влади Републике Српске да образује комисију која ће сачинити извештај о догађајима „у и око Сребренице“ у јулу 1995. године са посебним освртом на нестала лица. То наређење изазвала је тужба поднета у име 49 несталих Муслимана чија је родбина – сасвим разумљиво – желела да нешто сазна о њиховој судбини. Уски мандат Комисије био је да прикупи податке о тих 49 несталих, којима се ускоро придружило и око 1.800 других лица у чије име су у међувремену поднете сличне тужбе. Од Комисије се стварно очекивало (а то је био њен прави, мада недоречени мандат) да под изговором расветљавања судбине ових људи обезбеди самоосуђујући опис сребреничких догађаја састављен тако да задовољи ноторно антисрпски расположеног високог представника.

Борац за истину

Овај други део мандата доживео је неке измене током рада Комисије, чији је првобитан план био, паралелно са прикупљањем података о несталим лицима, да пружи и „детаљнији приказ генезе догађаја за наведени период (10–19. јул 1995)“. (Комисија Владе Републике Српске за истраживање догађаја у и око Сребренице од 10. до 19. јула 1995, јун 2004, стр. 4.) Када је већ дубоко зашла у упоређивање и чишћење вишеструких спискова несталих особа, Комисија је закључила да су јој недостајали и особље и ресурси да би могла успешно да истражи шира контекстуална питања. Комисија се зато определила за преузимање унапред упаковане верзије догађаја у облику „историјског контекста и чињеничког стања“ садржаних у пресуди у предмету „Тужилац против Радислава Крстића“ из Хашког трибунала. („Извештај,“ стр. 5)

Један део посла који је комисија обавила показао се врло корисним. Комисија је упоредила спискове пријављених несталих особа, који су се често преклапали, и очистила их је од дуплих, а понекад и тродуплих пријава. Она је смањила укупан број пријављених несталих лица са преко 12,000 (укључујући дупле и тродупле пријаве) на 7,108 несталих који су били пријављени између 10. и 19. јула 1995.  У односу на нестала лица, то је по Комисији било  статистичко стање 2004. године. При том, треба имати у виду да су у хаосу који је уследио након пада Сребренице многе агенције, укључујући Међународни Црвени крст, примале извештаје о несталим особама из разних извора. Те агенције у основи су само прикупљале  достављене податке, али нису имале ни задатак ни ресурсе да самостално истражују судбину пријављених особа. Разне агенције су зато састављале паралелне спискове па се исто име могло наћи на више спискова.

Међутим, у другом делу посла – који је уједно и прави, политички разлог за њено формирање – Комисија је потпуно крахирала. То се односи на њен избор грађе за „чињеничну“ позадину догађаја између 10. и 19. јула 1995. Тај део Извештаја је кључан у односу на питање шта се у Сребреници догодило и каква је у томе улога и евентуална  кривична одговорност Републике Српске и њених функционера. Са образложењем да није имала ни времена ни ресурса да самостално проучи та питања, Комисија је пронашла „соломонско решење“ које је било горе него да није ни покушала да се бави чињеничном позадином догађаја везано за Сребреницу. Она је једноставно преузела, и у свој извештај уградила, чињеничне констатације из пресуде Хашког Трибунала генералу Крстићу, третирајући их као сопствену „чињеничну“ основу. Сходно томе, користећи издвојене фрагменте из Крстићеве пресуде, Комисија је склопила „своју“ причу о позадини сребреничких догађаја.

Али та прича је подједнако сумњива као и њен извор, Међународни трибунал за ратне злочине у Хагу. У том погледу, чланови Комисије показали су се као недовољно храбри да потраже поузданије изворе и неко друго тумачење фактографске позадине догађаја. Тадашњи Председник Републике Српске Драган Чавић, одобривши Извештај који није имао везе са стварношћу, нанео је огромну моралну штету Републици Српској. Као највиши политички функционер у држави он  Комисији није скренуо пажњу да је њен рада неприхватљив и контрапродуктиван. Тешко је избећи утисак да се ни чланови Комисије ни тадашњи председник нису усуђивали да ризикују да се на њих сручи бес страног надзорника БиХ, Педија Ешдауна.

Најбоља аналогија поступку Комисије у овом погледу било би да замислимо некога ко се спрема да напише историју јеврејског народа па се обраћа министарству пропаганде др Гебелса за грађу и неопходни „историјски контекст и чињенично стање“ како би довршио свој пројекат. Резултат извештаја сачињеног управо по том основу подржао је тадашњи Председник Републике Српске. Текст са наводима који најтеже терете Републику Српску и њене органе, и то са ослонцем не на истражене и проверене чињенице него на тенденциозну пресуду једног политичког суда, од тада носи карактер званичног закључка државне комисије, са безусловном личном подршком шефа државе која се тиме ставља на стуб срама.

Извештај Комисије Владе Републике Српске о Сребреници 2004. године ускоро је углавном заборављен и више се није могао лако наћи ни у електронском ни штампаном облику. Њега су, када им је то одговарало, најчешће помињали противници Републике Српске у тежњи да, наводно на бази властитог признања највиших државних органа, њу и њене институције вежу за најгнусније ратне злочине, укључујући геноцид.  Врло упечатљив пример како се текст Комисије од 2004. године користи за наметање кривице Републици Српској наводи новосадски „Дневник“ од 7. октобра 2010. године у интервјуу са Наташом Кандић, под насловом „Кандић: Сребреница је црна страница српске историје.“ Фрагмент из Кандићкиног коментара који се налази у наслову интервјуа она је преузела као директан цитат из изјаве Председника Републике Српске Драгана Чавића када је 2004. године усвојио извештај Комисије.

Извештај Комисије за Сребреницу од 2004. године се на кратко, али опет на велику штету по углед Републике Српске, у Србији поново  нашао у центру пажње почетком 2010. године, током  расправе поводом скупштинске Резолуције о Сребреници. Поборници те контроверзне резолуције, којом је масакр у Сребреници требало да буде проглашен за геноцид за који ће се и Србија кајати, често су тај широј јавности недоступни Извештај тенденциозно представљали у складу са својим политичким потребама.  Њихова теза је била –  пошто је у том документу Република Српска већ признала злочин и његов обим – зашто би Србија оклевала да учини то исто? Провера те тезе била је отежана чињеницом да је до изворног текста Комисије било немогуће доћи, тако да нико о томе са сигурношћу није могао ништа да каже. „Историјски пројекат Сребреница“ је пронашао тај Извештај и ставио га на  увид јавности.

Тачно је да се у извештају Комисије Републике Српске из 2004. године нигде изричито не констатује да се у Сребреници догодио геноцид. Једини пут када се у извештају користи реч „геноцид“ је тамо где се наводи пресуда Крстићу где стоји, што је тачно, да је оптужени Крстић проглашен кривим за „потпомагање у геноциду“. У очигледном настојању да жонглира, Комисија по питању геноцида не  заузима јасно одређен став, изричито напомињући да није правосудни орган и да нема мандат да се бави правним питањима. („Извештај“, стр. 5.) Међутим, самим тим што је преузела чињенични приказ догађаја из пресуде Хашког трибунала, а није понудила никакво алтернативно објашњење, Комисија је имплицитно усвојила и правни закључак који је исти Трибунал извео – да у Сребреници српске снаге  јесу починиле геноцид.

Што се бројки тиче, након што је пажљиво упоредно проверила и прочистила спискове несталих особа из разних извора, Комисија је дошла до закључка да је 7.108 особа пријављено као нестали између 10. и 19. јула 1995,  о чијој судбини нема података. Та цифра је сумњиво блиска званичном броју од 8.000 побијених. С разлогом би се могло поставити питање да ли је „штимована“ управо са намером да се оствари генерална подударност са званичним бројем „жртава геноцида.“ Несумњиво је да „нестао“ није истозначно што и „стрељан“ и да су то сасвим различите категорије. Али на основу свега што би се могло закључити, тачно је такође да би одређени број особа, које су се 1995. године технички водиле као „нестале“, могао данас бити жив.  Разумљиво је ако се ни они ни њихови сродници нису потрудили да релевантне агенције, којима је био пријављен нестанак, накнадно обавесте да су преживели сребреничке догађаје. Ма колико драгоцени као оријентир за процену и тражење несталих, без других материјалних доказа овакви спискови не могу да одговоре на кључна  правна и историјска питања. Али се могу манипулативно користити да сугеришу неутемењене одговоре.

Да се вратимо на извештај Комисије Републике Српске о Сребреници из 2004. године. Мада је преглед спискова несталих заиста био користан и добро одрађен посао, убацивање „чињеничне“ верзије преузете из пресуде Крстићу, у комбинацији са врло сугестивном цифром „несталих,“ представља прворазредну методолошку катастрофу која готово да поништава позитиван учинак Комисијиног рада. Пажљиво читање страница 8 до 24 Извештаја, које су потпуно плагијаризоване из врло спорне пресуде Крстићу, производи недвосмислено мучан утисак да је по мишљењу Комисије званична прича о Сребреници –  суштински веродостојна и тачна. Када се наведене „чињенице“ преузете из  Крстићеве пресуде саберу у  односу на наводна стрељања, добија се број од најмање 5.000 жртава. Локалитети из пресуде Крстићу наведени су и у Извештају Комисије: Петковци, 1.500 до 2.000 жртава (стр. 18); Брањевo, 1.000 дo 1.200 (стр. 22); Пилице, 500 (стр. 22); Козлук, 500 (стр. 22); Кравица, 1.000 (стр. 16), и Нова Касаба, “један број” (стр. 16). Све ове цифре Хашког Трибунала које Комисија некритички преузима и наводи спорне су и непотврђене било каквим поузданим емпиричким доказима.

Ако Комисија Владе Републике Српске прихвата причу из Крстићеве пресуде да су српске снаге одговорне за стрељање најмање 5.000 заробљеника, тиме је наизглед најтежа оптужба против  Републике Српске –  потврђена. Ако је тако, беспредметно је, на другом месту у истом Извештају, правити се као да је 7.108 становника Сребренице још увек „нестало“. Ако је чињенична матрица Хашког Трибунала из предмета Крстић суштински прихватљива, онда је судбина најмање око 5.000 од тих „несталих“ лица имплицитно решена: њих су српске снаге побиле, баш као што Хашки Трибунал тврди. Тако стоји по званичном документу Владе, а тај документ службено је усвојила особа која се 2004. године налазила на функцији Председника Републике Српске!

Расположиви докази то, наравно, уопште не подржавају и то није тачно. Али то јесте прост и шокантан закључак који се налази на страницама државног извештаја. Влада Републике Српске је 2004. године званично усвојила неутемељене тврдње, а тадашњи Председник Републике је то оверио службеним ауторитетом свога положаја.

Нова Влада Републике Српске је 2010. године покренула иницијативу за доношење чињенично утемељеног званичног закључка по овом важном питању. Та иницијатива је потпуно примерена зато што текст који је био усвојен 2004. године није имао никаквог упоришта у чињеницама познатим у време када је био писан, а још мање га има данас. Он представља опредељење политичких опортуниста за линију најмањег отпора. (Узгред, многи од тих услужних опортуниста ускоро затим су на изборима или на друге начине ипак изгубили своје положаје.) Наша невладина организација, „Историјски пројекат Сребреница“,  припремила је нови докуменат који следи формат оног из 2004. године, али се радикално разликује по садржају. Наш предложени текст Извештаја Комисије, за разлику од текста усвојеног 2004. године, полази од утврђених чињеница.

Надамо се да ће Влада и установе Републике Српске уклопити резултате нашег труда у свој политички програм и да ће Народна Скупштина Републике Српске неодложно формирати анкетни одбор да из темеља преиспита рад Комисије од 2004. године. Задатак нове комисије треба да буде да одреди политичку и моралну одговорност свих учесника и предложи формирање новог тела, на истом нивоу, које ће догађаје у Сребреници у јулу 1995. расветлити на озбиљан и одговоран начин.

Стефан Каргановић
Печат, 4. јун 2014.